Una

“Patio je kao ubogi skot. Zaspao bi sklupčan kao čovek sa spletenim crevima; držao se sa obe ruke za stomak i stenjao od bola što je Sanja odvedena, što se smeje dok negde igra sa svojim diplomatom, što se svlači, što se budi u ružičastoj posteljini, što, možda, pokatkad misli na njega dok se tuca i gleda razrogačenih očiju u tavanicu, ako joj još, uopšte, pada na pamet. Abdomen. Zašto boli uvek tu? Zar ne boli srce ili nešto slično? Jedanput, mnogo vremena posle svega, kada je Sanja bila samo izgubljena sen, a on mislio da čvrsto drži svoj život u rukama (nikad ne reci nikad), pitao je neuropsihijatra Draškovića zašto ljubav boli baš tu, u abdomenu? Ne seća se više tačno njegovog odgovora, ali zna da je psihijatar pominjao to mesto kao predeo splanchnicusa, gde se granaju i ukrštaju nervni putevi koji u grču daju podsticaj nadbubrežnoj žlezdi da luči adrenalin i da stresom odbrani ugroženi organizam. Tako nekako. Hteo je da zna. Mrzeo je tog diplomatu koji je imao trideset i osam godina i bio za njega, koji je tada imao dvadeset, pravi starac. Sagradio je čitavu strategiju mržnje prema vršnjacima svoga suparnika, prema čitavom tom svetu koji može da plati ono što želi i da to dobije, bez obzira što su izmišljene tolike bajke u kojima se dvoje, na kraju krajeva, uvek pronađu, i filmovi, oni filmovi sa srećnim završecima gde mlada beži ispred oltara u poslednjem trenutku, ne mogavši da preko bledih usana prevali reč - da. Vetar luduje u nevestinskom velu dok trči preko ulice između automobila da se baci u zagrljaj onome koga odistinski voli, onome kome zaista pripada. Mrzim te starce od trideset i osam! Mrzim ih, mrzim ih...”

3 Comments: